Чланови Достиника су и овог лета наставили традицију обиласка српских крајева у нашој јужној покрајини и одабрали су 14. јул када наша црква прославља Свете враче Козму и Дамјана. Зочиште у Подрими је тада стециште Срба из Ораховца и Велике Хоче али и из целе Метохије јер истоимени манастир прославља своју храмовну славу.
Посету манастиру предводили су чланови Миљан Стојановић и Милан Миљковић. Поводом манастирске славе, литургију је предводио игумана Михајло из Светих Архангела, са свештенством из Рашко – призренске епархије.
При уласку у Зочиште смо се осоколили угледавши бројне аутобусе, који су довезли наш живаљ из свих већих градова централне Србије. У манастирској порти окупило се око 1000 људи. Међу њима и нама позната лица из Ораховца и Велике Хоче. Посебно нас је обрадовао сусрет са нашом домаћицом Благицом Костић из Велике Хоче, код које ноћимо када боравимо у Метохији. Озарена лица малобројних Срба, који су остали да живе у овом крају, показују задовољство што је манастирска порта пуна и чује се граја младежи, деце да бар на тренутак нас врати у стара добра времена, када је овај манастир био на помоћи и Албанцима и посећиван од људи различитих конфесија и нација.
На заравни испод манастира ничу нове виле Албанаца а у позадини осамљене, назиру се обновљене куће Срба, који после 1999.год. се никада нису вратили у своје Зочиште.
Затим одлазимо у Велику Хочу и обилазимо цркву Св. Стефана, Дечанску виницу и Сарај. Отац Миленко нас зове на послужење у црквеној трпезарији и сведочи о малој Светој гори, коју има Хоча и Петеру Хандкеу и његовим доласцима и инспирацији коју овај аустријски писац види у Хочи. И наша Благица журно се спушта кроз кривудаве хочанске сокаке, журећи на главни сеоски трг, како би нас позвала на слатко и хладну подримску воду. На измаку дана у породичној кући Костића причамо о тешким темама за ове наше људе, како је беспосленост велика, све више кућа остаје празно, прикљештено у овај мали простор од неколико километара. На улазу из правца Ораховца стоји фабрички погон празан са великом халом, за коју се надају мештани да би уз помоћ државе, могла да се активира и запосли одређени број младих.
Најмлађи саговорници, Дуња и Василије, истичу да им много значи посета наших људи и да је то прилика за хочанску децу да организовано посете Призрен и његове светиње. На архаичном подримском говору најмлађа Дуња каже “ смо ишљи у Богородицу Љевишку, не водиљи и на Каљају и опет ће не воду за неки дан“. Овде је школовање у старијим разредима наставила и мала Милица, која је неколико година словила за једино српско дете у граду Призрену. Данас, уз Божју помоћ, родило се још неколико деце код двојице призренских свештеника те је и отворен вртић при цркви Св. Ђорђа у центру Призрена.
Радујући се оним што смо чули, да од нашег последњег боравка у Метохији, видимо и неке помаке око обнове призренских цркава, гробаља и институција од значаја за наш народ, напуштамо Косово и Метохију задовољни што смо овај летњи дан провели уз свету литургију, причешће и подршку нашем народу у Метохији и Подримљу .